Технике

Пред вама су кратке приче о постању и развоју старих заната које настојимо да очувамо у Етно мрежи као витални елемент културног наслеђа Србије. Традиционалне технике негујемо пре свега кроз ангажовање наших едукатора који своје знање несебично преносе полазницима обука Етно мреже, заинтересованој јавности и младима. Најистакнутије међу њима вам овде представљамо као активне чуваре традиције у срединама из којих долазе.

ВЕЗ И ЗЛАТОВЕЗ

Народни вез је једна од најстаријих и најпопуларнијих традиционалних техника као начин украшавања текстилне подлоге провлачењем конца или металних нити помоћу игле. Мотиви добијени везом представљају врло важан украс на одећи и текстилном покућству у традиционалној култури Србије. У селима, везом су се претежно бавиле жене, а девојке су од ране младости подучаване везу да би спремиле девојачку спрему за свадбени обичај и ту је маштовитост везиља нарочито долазила до изражаја. Слова азбуке су се некада користила као ”везилачка почетница” (први комад младе везиље) и модел за ширење просветитељских идеја са циљем описмењавања становништва.

Златовез је декоративна техника веза где се златни конац ушива преко картона или гужвице памучних влакана и најчешће се користио за украшаване свечане народне ношње. У средњовековној српској држави, одоре од свиле и кадифе украшене златовезом биле су привилегија двора и свештенства, а касније се и свечана градска одећа украшавала златовезом. У народном стваралаштву, вез је био показатељ друштвеног статуса и везени пешкири су даривани посебно значајним гостима, а ову традицију данас наставља и државни протокол Владе и Народне скупштине, који азбуку у златовезу користи као репрезентативан дипломатски поклон за стране званичнике.

Јованка Шовљански, Инђија
Удружење „Етнодом гороцвет“


По занимању економиста, из љубави према традицији већ десетак година сезаједно са својом ћерком посвећено бави...

  • Техникa:
    Вез и златовез
Детаљније

Наташа Цвејић, Београд
Удружење „Бео-етно визија“


По професији инжењер архитектуре који од детињства гаји љубав ка традиционалној техници веза.

  • Техникa:
    Вез и златовез
Детаљније

Радмила Јовановић, Београд
Удружење „Бео-етно визија“


Академски сликар и костимограф из Београда, ангажована је као дизајнер и едукатор Етно мреже...

  • Техникa:
    Вез и златовез
Детаљније

Маја Бежуљ, Панчево
Удружење „Панонке“


Као дипломирани техничар за хортикултуру, наследила је љубав према традицији и техници веза...

  • Техникa:
    Вез и златовез
Детаљније

Дијана Хусеиновски, Бор
Удружење „Архаик“


Обуку за вез и златовез завршава још у средњој школи, од када расте њено интересовање за израду народних...

  • Техникa:
    Вез и златовез
Детаљније

Лала Миловановић, Бела Паланка
Удружење „Мирис завичаја“


Бави се плетењем, које је научила у оквиру породице, а 2010. завршава обуку за технику златовеза, у организацији Етно мреже...

  • Техникa:
    Вез и златовез
Детаљније

ПУСТОВАЊЕ (РУЧНО ВАЉАЊЕ ВУНЕ)

Оно што је у човековој историји пшеница значила за исхрану, то је вуна значила за одевање. Пустовање је традиционална етно техника ручног ваљања неупредене вуне и представља најстарији познати занат за обраду вуненог влакна, старији и од ткања. Тако добијени производ називан је пуст, што је реч старословенског порекла која се помиње у најстаријим српским писаним документима као што је повеља цара Душана манастиру Хиландару, који је обавезао околна села да израђују пустоване мадраце за манастир.

Индустријска производња текстила истиснула је ручно ваљање вуне, али оно никад није сасвим угашено. Очувано је у руралним и планинским подручјима, и данас се као традиционална нематеријална култура, обнавља и враћа. Пустоване лопте се сматрају најстаријом играчком коју су деца некада правила ручним ваљањем животињске длаке, најчешће са жељом да прекрате време и забаве се током чувања стоке. Данас их жене у Етно мрежи израђују са најразноврснијим шарама и мотивима са зубуна као декоративни елемент и сувенир. Производи од пустоване вуне више нису статусни симбол, али су кроз модерно осмишљене и практичне производе и више од тога: потврда поштовања традиције и осећања за лепоту, те се идеално уклапају са комадима намештаја савременог дизајна.

Нела Пејчић, Оџаци
Удружење „Ленка“


Као незапослени грађевински техничар и мајка двоје деце, уз подршку Етно мреже 2009. оснива локално...

  • Техникa:
    Пустовање
Детаљније

Соња Јовићевић Јов, Београд
Удружење „Бео-етно визија“


Филолог, професор шпанског језика, али због „љубави на први поглед”, 2012. одлучује да заврши курс у техници пустовања,...

  • Техникa:
    Пустовање
Детаљније

Снежана Јовановић, В. Градиште
Удружење „Јефимија“


Вишегодишње искуство у организацији производње трикотаже у Великом Градишту и Великој Хочи, обогаћено низом едукација...

  • Техникa:
    Пустовање
Детаљније

ТКАЊЕ (КЛЕЧАНА ТЕХНИКА)

Ручно ткање на разбоју је део традиције и културе нашег народа. У готово свакој кући, некада се налазио дрвени разбој на којем је ткаља магијом својих прстију, преплитала нити и ткала укућанима одећу, пешкире, простирке, завесе. Ткала је из потребе, али је то било и њено стваралачко умеће и начин да се друштвено и економски афирмише. Вештина ручног ткања је кроз индустријализацију запостављена, стари разбоји су готово нестали, а ткане простирке и ћилими остали су у мраку ормана и шкриња, или да красе просторе музеја.

Аутохтони елементи нашег наслеђа израђени ткањем су ћилими из Пирота (југ Србије) и Стапара (север Војводине). Ћилими су обично ткани у пару са два лица и препознатљивим цветним и геометријским мотивима, које су веште ћилимарке подигле на ниво народне уметности. Крајем XX века мења се наш однос према ручном ткању и овај традиционалан начин израде тканине постаје престижан. Занимање за овај занат расте, посебно код младих и незапослених жена, које у ткању виде могућност запослења, и уз савремени и модни дизајн поново стварају и негују занос ручног ткања и оплемењују домове широм Србије.

Душанка Ботуњац, Неготин
Aтеље „Ботуњац“


Академски сликар и примењени уметник, и некада истакнути уметнички директор Културног центра Неготин,...

  • Техникa:
    Ткање
Детаљније

Евица Ђурић, Велико Градиште
Удружење „Јефимија“


По занимању домаћица, у потпуности посвећена својој породици, у свет ткања улази надограђујући традиционалне...

  • Техникa:
    Ткање
Детаљније

Сузана Марковић, Оџаци
Удружење „Ленка“


Поред завршене текстилне школе, завршава и обуке за различите технике израда рукотворина.

  • Техникa:
    Ткање
Детаљније

Лидија Гријак, Београд
Удружење „Бео-етно визија“


Ткањем се бави већ петнаестак година, али се и даље усавршава као посвећени учесник ткачких колонија...

  • Техникa:
    Ткање
Детаљније

НЕЦАЊЕ

Нeцање представља израду декоративне мреже која својом етимологијом недвосмислено наводи да је порекло ове технике у изради рибарске мреже. Нецање се сматра изузетно декоративном и захтевном техником ручног рада коју срећемо превасходно у Европи, и сматра се да је територија Француске њена постојбина. Због изузетне лепоте и декоративности, израда ове чипке се од 14.века шири на читаву територију Европе.

Нецана или филе чипка се креира на завршеној мрежи везивањем чворића на сваком углу пратећи ликовни предложак. Мрежа се израђује под различитог материјала, најчешће од памучног упреденог конца и фиксира се на рам ради попуњавања коцкица одабраним бодом користећи посебну тупу иглу за нец. Нецана чипка је посебна и због тога што се у изради истовремено користе техника чипке, веза и техника ткања у попуњавању и затварању мреже.

Ова техника се углавном примењује у изради текстилних декоративних предмета за ентеријер, а због своје лепоте и префињености чипке се све више користи као модни детаљ и опрема за венчања (ешарпе, вео за младу, украсна чипка за венчанице и сл).

Данијела Јеринкић, Кикинда
Предузетничка радња „Фрајла“


Иако економски техничар по струци, из љубави према традицији и народним рукотворинама 2003. прикључује се...

  • Техникa:
    Нецање
Детаљније

Марина Трифуновић, Панчево
Удружење „Панонке”


Дипломирани економиста по занимању, који се из љубави према традицији опредељује за израду рукотворина у техници нецања.

  • Техникa:
    Нецање
Детаљније

Катарина Мандић, Панчево
Удружење „Панонке”


Од детињства се бавила фолклором, што је навело да заврши курс ткања 2005. године, када из хобија почиње да се бави...

  • Техникa:
    Нецање
Детаљније

ГРНЧАРИЈА (ЛОНЧАРИЈА)

Историја керамике је повезана са историјом наше цивилизације када су наши преци још у доба неолита правили фигурине, ритуалне предмете, оруђе и посуде које су украшавали и сушили на сунцу. Касније се појавила прва керамика печена на отвореном огњишту, а следећи корак у развоју керамике догодио се када је у Месопотамији пронађен грнчарски точак (коло) који је олакшао и убрзао израду посуда од глине. Проналаском и усавршавањем пећи, керамика се пече на вишој температури чиме постаје тврђа, а проналаском глазура заокружен је основни развој керамике.

Данас су још само на нашим просторима у Европи очуване све три познате технике грнчарске производње - грнчарија рађена без точка (женска грнчарија), на ручном точку односно на ножном тоћку. На овај начин се израђује сва народна грнчарија – лонци, ћупови, посуде за воду, чиније за припрему и послуживање хране (ђувечара). Грнчарија се може пећи једном или два пута, прво печење се зове бисквитно, а друго је глазирање.

Почетком XX века код нас се појавила нова врста “грнчара”, који комбинују стара искуства са савременим знањима и препознатљивим етно елементима попут пиротске гнрчарије која одише непоновљивошћу руком обликоване и осликане глине. Боју глине одређује пре свега количина присутног гвожђа - од црвене нијансе са више гвожда, до беле која је врло ретка и цењена и нарочито у изради грнчарије у селу Злакуса код Ужица. Глина се при печењу и сушењу скупља, а традиционални начин печења је у зиданим земљаним пећима на отвореном.

Мирјана Шекеровић, Неготин
Задруга „Занарт“


Иако је своје радно искуство стекла радом у банци, након завршене обуке и стеченог сертификата, прикључује се групи...

  • Техникa:
    Грнчарија
Детаљније

Славица Бораковић, Кладово
Удружење „Мисија креатива“


Председница је локалног удружења за производњу рукотворина „Мисија креатива“, које је основано уз подршку УСАИД-а...

  • Техникa:
    Грнчарија
Детаљније

ПЛЕТЕЊЕ

Плетење је једна од најстаријих техника ручног рада без које је у прошлости било готово немогуће замислити свакодневицу, јер се већина одевних и употребних предмета израђивала управо овом техником. Техника плетења захтева упредену вуну или конац и игле за плетење (затубасте игле са куглицом на крају), као и низ мустри и шема уз помоћу којих се нити уплићу до коначног производа. У плетењу постоје разне врсте игала за плетење и оне се деле по својим дебљинама. Дебљина игле за плетење се бира у складу са дебљином вуне или конца, као и у складу са жељом да ли ће плетиво да буде збијено или рупичасто.

Плетиво се почиње навијутком односно тако што се на једну иглу намакне број петљи које ће бити основа отпочетог дела рада. Петље се могу навити само на једну или на обе игле. Клубе (намотај вунице или конца) се држе десно а лево се одмотава нит која ће бити три пута дужа од ширине петљи потребних да се рад отпочне. Врсне плетиље Етно мреже познају низ петљи и бодова које вешто примењују у изради капа, рукавица, огртача и појасева, попут правог, обрнутог и ребрастог бода. Жене које у Етно мреже плету двопређне књажевачке чарапе на пет игала заиста имају петљу.

Милена Радојичић, Инђија
Удружење „Етнодом гороцвет“


По струци преводилац за руски и француски језик, који одлучује да се професионално бави израдом народних рукотворина.

  • Техникa:
    Плетење
Детаљније

Сузана Илић, Књажевац
Удружење „Етно центар“


Плетењем се бави дуги низ година, а завршила је и обуку за технику нецања. Од плетеног програма израђује чарапе,...

  • Техникa:
    Плетење
Детаљније

Радмила Мијуцић, Кучево
Удружење „Ентузијасти“


Стицала је искуство радећи својевремено у индустрији трикотаже и едукацијом кроз обуке у организацији Етно мреже...

  • Техникa:
    Плетење
Детаљније

Етно мрежа - Обуке

Етно мрежа - Ревијe

Чувари традиције

© НАЛЕД | Сва права задржана 2017.

Веб дизајн Zea Stim R&D